parallel universe

I

Moj puls raspršuje slike bez imena i poraze koji bole, ostaju samo tragovi suza, na stazama tihih noći. U kosmosu, pod plaštom gorućih zvezda, nema nas, nema mene, nema ničega, samo praznina, gomila nikada ispisanih stranica- jer na kraju, našom voljom, ili bez nje, sve se briše. Ostajemo sami. Prolazim kroz senke osakaćene stvarnosti i shvatam da živim u spaljenim slikama bez motiva, u praznim pričama bez naslova, u glumcima bez uloga, u ljudima bez snova, u ambisu bez dna. Ali držim se svog dela beskrajne staze posute mesečevom svetlošću sa uverenjem da ću se već sutra probuditi u danu koji nosi moje ime u naizgled sigurnom sunovratu u crnilo bez završetka.

II

Konfuzija mi je u glavi, tražim istinu u parabolama iscrtanim oko mog uma, ali ne mogu pobeći od otkrovenja. Ubija me sopstveni ponos i inat, postajem sama svoj rob, kroz fabulu svog postojanja, postajem samo motiv, sporedan lik. Lažem sebe, iz moje srži nestaju ključne strune i priviđaju mi se glasovi iz pozadine koji bole. Besna oluja me guši i nastaje potop, obrisi svetla kroz vodu postaju slabi, dugine boje sive, njen kraj se odvaja od zemlje, ostavljajući me na ivici apsolutne histerije, sa bolom koji je previše stvaran. I dok me nagrizaju strahovi, dlanovi su mi prazni, niko ne želi da mi pruži sopstveni, na mojim rukama umiru snovi, držim ostatke i stiskam ih uz svoje srce, uz sebe, a oni se mrve… Plačem, i niko mi ne briše suze - ja molim, preklinjem, sečem kamene zidove oko sebe, prazninu i dečiji vrisak koji para oblake. Osobađam gorku ambroziju koja kaplje po mojim umornim zenicama, i tu padam, tu je kraj… 

III

Nisam imala pravo na podozrenje ili protivljenje. Predala sam se rukama ovih utvara, odrekla se prava da odlučujem, samostalno rasuđujem, stečenog rođenjem. Nije me više bilo, odvojila sam život od sebe. Uskomešani glasovi, iz čudne, daleke stvarnosti govorili su mi nepovezane tonove, ali nisam ih slušala… Nekoliko vekova, ili pak, večnosti, postojala sam ni u čemu. U suvoj i mračnoj praznini bez prošlosti ili budućnosti. Uskre granice ljudskog uma pritiskale su me sa svih strana. Izvan njih, vladala je tišina. Drhtala sam u groznici, u bunilu koje me je držalo u prostoru između razuma i nerazuma. Vreme nije postojalo. Vreme sam ja. Nedovršene misli ispisanepo mojim ogrubelim prstima lebdele su u vazduhu poput pokidane niti. Zamišljeno samo tražila odgovor u gustom mraku ispred sebe. Jurila sam zvezde, ali one su neuhvatljive. Nema spasa u njima. 

Ponekad sebi zamagliš vid za nebitne sitnice, i do maksimuma se koncetrises na nesto drugo. Onda to doživljavaš intenzivnije nego što bi to uradio u čistom stanju svesti. Doživeh danas takav trenutak , u zenice mi se uselila slika čežnje koja izgara u jednom paru očiju, koji je možda doživljavao isti osećaj kao i ja, ali to me je tako zabolelo i pritisnulo nešto ispod mojih rebara, i plašila sam se da se okrenem u strahu da ću zateći isti takav pogled i iskre iskrene radosti u jednim toplim smeđim očima, koje su se srele sa njenim… Samo sam se držala svog pravca, zatvorila oči na delić sekunde ne bi li ublažila tu oštru sliku u svojoj glavi, i skrenula iza ugla uputivši se ka izlazu. Između svakog mog koraka ka vratima peckala su me pitanja na koja u stvari nisam želela da dobijem odgovor. Hodala sam sporo i teško, okrenula se iza sebe i shvatila da stojim sama na kiši bez zaklona obučena u plastične kese, bosa i drhtim udišući toksična isparenja ljubičastih oblaka. Čula sam uskomešane glasove koji su mi bili tako daleki dok me je preplavljivao neprijatan osećaj nesavršenosti, krivice, stida, bockav miris sumpora i skupih parfema širio mi je pluća i pobegla sam od svega čim sam udahnula hladan vazduh prve zime ove godine. Pokušala sam da oteram istinu koja mi se motala po mislima, ili barem da je zamaskiram nikotinom i jakom kafom, dok osećam neprijatno lupanje u glavi i nestajem u retkom dimu koji se mešao sa mokrim vazduhom. Ugasila sam cigaretu na zidu pored i zakoračila pod istopljene pahulje.

26.1.2012. za M. B. 

Dok mislim na tebe nestajem u kovitlacu sivog dima u plavoj košulji koji se poigrava mojom realnošću. Možda dajem primer zašto se ne treba zaljubljivati, možda postajem pravi primer poremećenog uma okupiranog samo jednom činjenicom bitnom za njegovo postojanje. U žaru plamena gutam odsjaj crne i crvene i uranjam u raj zadovoljstva i grlim trenutak utkan u ivice moje svesti. Osećam trnce duž kičme dok naopačke ležim na mekoj zelenoj sofi, jedino što imam na sebi je crveni lak i crni donji veš od čipke. Nemam inspiraciju za snove bez tebe, potpuno beznadežno uvlačim dim cigarete i ispijam gorku crnu kafu i oblikujem te u svoju priču za laku noć. Ako sam zaista zaljubljena… Ispisujem ti reči čistom iskrenošću, možeš pročitati tok mojih misli na mojim usnama, i ovako je svako slovo tebi posvećeno. Želim da me želiš. Ne želim da me zaboli slika preslikana na okvir mojih naočara. Laži me, pričaj mi, gledaj me u oči, zašto nam toliko mnogo treba da stignemo do poente? Mislila sam na tebe danas, zamišljala naša stopala i ispod njih svetla grada. Bežim od tebe među masu ljudi i dim i alkohol, ignorišem te među vodom i cvećem, osećam te u grudima svaki put kada pokušam da ti pobegnem. Proganja me to pitanje, želiš li ti možda isto ovo kao i ja? Pitam se da li je ovo što stvaram i šta proživljavam samo surov san. Utisnula sam te u misli poput trenutka koji je zapečaćen na filmu fotoaparata- stidljivim pogledom proučavam kolutove dima i uglovima trepavica te molim da nastaviš da me zasmejavaš i uživam u svom ludilu. Ne mogu odoleti želji i da u noći šapućem u jastuk jecaje čežnje za tvojim usnama. Teško se mirim sa novim jutrom u kome moram živeti bez tebe. Skrivam se u svoje odaje iza smešnih sunčanih naočara i drečavo crvenog karmina među meke plišane zidove svog starog crnila. Kroz svaki treptaj oka osećam magiju koja mi golica unutrašnjost kapaka. Postoji nešto u vezi tebe što me tera da se ugrizem za usnu kada mašti dozvolim da se izgubi u tvom pravcu. Dok provlačim tanke nokte kroz svoju tamnu kosu i dok mi pluća širi nikotin u refleksiji svetlosti na vodi oskudno obučena vučem sa sobom suštinu svog postojanja i bacam ti je pred noge. Možda sam ja plava ruža u moru crvenih pa ćeš me zaobići na putu do otkrivanja samog sebe. Ja te tražim, trebaš mi, tetovirala sam ton tvog glasa iznad levog kuka, volim notu svakog podneva koje donese tvoju senku. Uhvatila sam sebe kako pričam sa tobom, a ti čak i nisi pored mene. Maštam i nekim filmskim završecima svojih iluzija. Ali ipak sam ja samo jedna od onih duhova koji beskonačno putuju. I ne mogu se zadržati u raju na Zemlji. Pri plamenu sveće posmatram samu sebe kako grizem ožiljke koje sam sama sebi napravila- udišem i izdišem gust ružičasti dim, nekad se toliko čudim samoj sebi da me to dovodi do straha. Upadam u liniju kontrasta crnog i belog, i razmišljam o jednom savršenom “zauvek”. Jedino tebe nema, a samo ti postojiš. Topim bol u vinu i spavanju, ostaje mi da se nadam svojim crno belim slikama iz snova. U šarenoj odeći trčim po zvezdama, ti si moja inspiracija i nežan dodir leta sa ukusom šećerne pene. Nek’ boli dok boli, ali kao da pravim prve korake u nekom drugačijem svetu sa drugačijim mislima koje nose tvoj pečat. Da si cvet, ne bi bio ruža ili ljiljan, ne bi bio lep ali običan, dvodimenzionalan, bio bi najlepša crvena bulka, divlja ali prelepa, i od jednog udisaja tvog mirisa vrtelo bi mi se u glavi do kraja života… 

M.B. , 8.2.2012.

Dopuštam novoj realnosti da mi se jasno prikaže pred očima. Profesorka Desa priča o nekom Matiću o starijim generacijama iza nas, o svim tim drugačijim momcima i devojkama koji su sedeli u ovim klupama u kojim mi danas sedimo. Čujem priču o studiranju u Italiji, nešto vezano za ekonomiju. Rabasović je pitao profesorku da li može da pali. Volim spokoj koji osećam u vazduhu kada uplovim u ovaj apsolutno drugačiji svet. Uspem da se izolujem od svih, da isključim glasove oko sebe i njihovu oštrinu smanjim na minimum. Čujem samo tihu graju u daljini i prepuštam se vijugavom toku svojih misli. Koliko me samo drugačijih ljudi okružuje. Koliko sam samo raznih impresija doživela od njih. Koliko različitih otisaka stvarnosti, nepojmljiv broj drugačijih uspomena. Trudim se da se uklopim. U priču ove profesorke, u ritam udisaja i otkucaja srca, treptaja oka i strujanje vazduha u učionici. Sedeti u sobi sa dvadeset sedmoro ljudi i misliti samo na jednu osobu…

Maštam o savršeno genijalnim slikama koje priželjkujem u ovom monotonom sivilu svoje svakodnevnice. Shvatam da se menjam i oblikujem u smiren i ograničen kalup, u takvom stanju jedino mogu da imam normalnu interakciju sa ljudima koji me okružuju. U ovim trenucima, izvučena sam iz konteksta ovog dana, ovog meseca, ove sekunde, ove godine. Van kalupa, topim se na temperaturi vazduha i isparavam zbog sunčevih zraka, putujem u hiljadama plišanih delova, razdvajam se na atome i nema me više. Psihički se pripremam za potpuno uništenje ovih trenutaka, vekova, ili pak, sekundi apsolutne nirvane. Mekana svetlost iz prašnjave učionice u prizemlju nestaće iza zatvorenih vrata. 

Bože, kako katastrofalan glas ima ova žena koja konstantno govori o nekim nezanimljivim, nepovezanim stvarima, i još ponekad ubaci malo italijanskog i tek onda se potpuno izgubim u ovom bunilu. Italijani su simpatični, igraju golf i prave tiramisu. Fascinira me vreme koje neprestano prolazi a mi ga provodimo u dosadi, sanjareći o svojim čežnjama, žudnjama i najskrivenijim mislima. O ljudima, o predelima, o tonovima, o mirisima, ukusima, slikama, pokretima, dodirima, udisajima, treptajima, suzama, jecajima.. Dok ja negde na periferijama svog uma razmišljam o tome, Nataša i ja ubeđujemo profesorku da Nataša ume da igra golf. 

Zanimljivo mi je to što svako na svoj način ispuni svoj dan, bilo to u nekoj svakodnevnoj rutini ili radeći nove i zanimljive stvari. Bila bih u stanju da sedim negde i pijem neku finu kafu dok posmatram ljude koji prolaze.. I samo da posmatram. Da pogađam, da smišljam, da nagađam, da grešim o tome šta je u glavi svakog slučajnog prolaznika, šta ga muči, čemu se nada, šta voli… Ma, svi smo mi samo depresivni adolescenti na pragu svog punoletstva, hrlimo ka nepoznatoj budnućnosti, grabimo ono što nam se pruža. Neki grozan smeh iz pozadine remeti kontekst mojih misli. 

I ponovo smo u učionici u prizemlju, sunčevi zraci polako nestaju i slabašno se lepe za zidove izgubljene među ispisanim papirima. Čuje se meko lupkanje krede po tabli i najlepši moguću zvuk koji mi golica izgubljenu misao. Nikako ne mogu da otrgnem rukav od mašte koja me je zgrabila i osvojila svaku nit mog postojanja, tera me da se nadam nezamislivom i da se plašim svojih želja. To je istovremeno neko najsirovije osećanje, ali ujedno tako elegantno i prefinjeno, uzvišeno, i savršeno. Bolno je, meko, neprijatno, i lepo. Kako da ga ne voliš.